 |
| Лара Дорин |
САМОЋА
И брава
И кључ
И врата
Па онда четири
циклична круга тишине.
Путеви ка средини и крај.
Ћутање , ветар и поља.
Гласови певају песму:
„Четири дуге октаве живота“
Док спавам
некуда одлазим...
A Месец прави хаос и пометњу.
Распоређује ме,
и премешта као воде.
Несагледивом будућношћу
бришем последице историје
записане у тренутку...
Старим у себи,
близу и покрај...
У безгласју
и самоћи...
КРОЗ ТВОЈЕ ПТИЦЕ
Горе на небу,
неке сиве птице,
свијају будућност.
И не гледај ка њима...
Јер, ако поглед упериш горе,
видећеш како лете око твога живота,
и певају о човеку који је сањао,
како његове слободне руке,
лутају некуд далеко
од судбине.
Ја ћу можда и успети да те слажем.
Али очима веровати мораш...
То горе...
То јато...
Опевава твоје дане,
и расте и диже се над тобом
као облак који притиска време
и ка земљи га носи.
Да постанеш земљи једнак
и земљом преплетен.
Не гледај ка горе...
То се прсти судбине твоје,
над твојом главом расплићу.
Кроз твоју песму...
Кроз твоје птице...
ПО ЧЕМУ ЋЕШ ЗНАТИ ДА САМ ЈА
Како моје лице од лица земље
да разликујеш?
Ја сам своје тело предала сећању,
и оно ми више не припада.
И моје руке однеле су воде од мене брже,
као ковитлаци живота кад слабог однесу.
По чему ћеш знати да сам ја?
Може ли онај цвет погнут
тежином свог тела и ноћи
која на дан пада, бити ја?
Како ћеш у влати траве
препознати мене?
Хоће ли маховина северна
што расте на тамној страни живота
твоју душу да дотакне
рукама мојим?
Хоће ли?
И птице...
Да ли ће птице летети
сунцу ближе
да загреју своја крила,
као када је тело моје
предано грејало
твоје прсте разигране...
Како да ме од природе издвојиш?
Ја сам своје усне на првом
извору угасила,
и ово што би те сада љубило,
није оно што би ти у срце улило
сав бескрај мога бића,
него изговор мене...
И не знам у ком пољу моје груди
опојним маком миришу,
и за кога,
када сам себе удахнула ветру
да ме пољем разнесе...
Како сад моје лице
од лица земље да раздвојиш?
По чему ћеш знати да сам ја?
СЛОБОДА
Као тешка јесења киша
спустили се на мене људи.
Тај мучни покров другачијих бића,
очију, руку.
Обавили се око мене
попут плашта непрозирног.
И сад не знам и не видим јасно,
да ли то у даљини неки облак бели
плови, путује или у месту стоји?
Као густа јутарња магла
пали по мени људи...
У уском прорезу погледа,
тамо далеко у видокругу среће
једна мала кап слободе
чува у себи зрно тишине.
То мора да је мој пут.
Моје избављење...
СВЕ ЈЕ ТО НИШТА
Све је то ништa...
Сaмо твоје стaре приче,
кaко је очевa рукa претешкa билa
кaдa се нa душу твоју спустилa.
А мaјкa aнђеоског ликa,
није ти уснaмa чело целивaлa
и говорилa: „Мили сине мој!"
Све је то ништa...
Хиљaду животa путa толико
и један стaри сaн о срећи.
Кaко си нa вaлу неком седео
и гледaо у ноћ,
а нигде никогa било није
до оних мaлих сaкривених врaтa,
којa су се блaго зa тебе одшкринулa.
Све је то ништa...
Хиљaду животa путa толико,
и једaн стaри сaн о срећи...
И цео си живот Сунце
међу кaпимa кише трaжио,
чекaјући неко вечно светло
дa се у свим бојaмa дуге
зa тебе преломи.
А Сунце је увек излaзило и зaлaзило.
Излaзило и зaлaзило зa тебе.
Све је то ништa...
Хиљaду животa путa толико,
и једaн стaри сaн о срећи...
НЕ СПАВАМ
Бдим у овом животу...
Заломило се тако,
да су ми снови узалудни.
А стално говоре:
„ Гледај у Сунце!“
Али, ја сваки дан срећем
своју уплакану сестру,
и браћа су ми невесела.
Зато ћутим...
И бдим у овом животу...
Ово није време снова
Ово је живот бдења
Ја сам се као дете смејала
И родила сам једног сина
и две кћери.
Били су сунцем обасјани
и драги.
Шила сам им хаљине од смеха
и облачила их у радост.
А они, онако непостојећи
и мали
обећавали су ми снове.
И сад,
не бих да их продам,
а не бих ни да ме купе.
Превелика је цена
она коју нуде за нешто
што благо није,
а мени сија.
Зато ћутим...
И бдим у овом животу.
Ово није време снова.
Ово је живот бдења.
Нема коментара:
Постави коментар