понедељак, 22. август 2016.

Пеко Лаличић: Снагом воље до циља

Гордана Павловић: Челична воља, ИК СВЕН, Ниш, 2015.

    Вриснути од бола, до бола, и то учинити а поштено у живот и нe закорачити је само по себи бол-непребол. Онај који траје, жига и у незаборав води. Који тражи да буде обелодањен да би смероказ био и говорио о себи пораженом. Оном који је рађао разочарaња, патње и тугу. Којег су победиле нада, жудња и животна снага. Оне које и врисак стишавају, јер циљ чине видљивим и докучивим. Које су учиниле да их, после пет књига поезије и кратких прича, у роману-првенцу ''Челична воља'' обелодани Гордана Павловић.
    Роман ''Челична воља'' је писан једноставним  наративним стилом којим ауторка веома вешто и ненаметљиво кроз дијалоге са људима и собом читаоца води и на трновит пут наводи да уживљен у њену исповест са њом до краја, непрекидно и скоро без даха корача како би схватио тешкоће гордог битисања и то да тамо где је бол - тамо су и снага воље и моћ ума као основни елементи човековог опстајања; да хтењем, храброшћу и истрајношћу доведу до сниваног и проживљеног. Да осликају доживљено и незаборавно и укажу да човек све може ако зна шта хоће, и ако заиста то и хоће Ако има циљ и водиљу! Ако не стане и не одустане! Ако то од њега захтева његово Ја: емотивно и умно.
А оно иште, јер је он, живот, овој ауторки самим рођењем наудио учинивши да се роди другачија од других, да има једну знатно краћу и тању ногу од друге. Да као различита од друге деце одмалена спознаје његове суровости, на прави начин не доживљава дечије игре и буде ускраћена за бројне несташлуке који се доживотно памте. Оне који су другој деци причињавали задовољства, лепотом им испуњавали дане и чинили их безбрижним и срећним. Да зато вршњаке избегава и од њих буде избегавана и погрдно називана. Да пати и другује са несаницом и црним мислима и почне да губи наду и да јој бледе девојачки снови. Да се осећа скучено и да јој и родно Сарајево постаје тесно. Да споро расте, а брзо сазрева у снажну личност, у човека.
     А њен прави раст почиње жудњом и сновима. Онима у којима види светлост и себе јаку. У којима доминира тежња да се жуђено и снивано и оствари, па се зато неминовно и намеће убеђење да је вероватно после слично доживљеног Иван Цанкар морао констатовати да ''Човек сања толико сјајну светлост, колико мрачнија је ноћ око њега и у његовом срцу''. И то је тај замајац, та звезда водиља. То је оно што рађа и препорађа. Што снажи вољу и бистри ум. Што тражи и проналази узоре који бивају та светлост на мукотрпном путу победе. То што не ствара дилеме, већ снажи, подиже и усправља. Што од снажне речи  настаје да би се дубоко у свест урезало, јер је плод љубави, поштовања и вере у човека. У смиреног, разумног, дубокоумног. У свога деду Ђуру. Онога чије су речи биле та елиса-покретач, тај голуб-водич до сниваног, до циља. До тога да је било неопходно за навек записати његове речи-храбрице:
''Голубе мој, не бој се! Ти си још дете, али ја знам да је живот једна велика борба у којој нема одустајања. Никада немој да одустанеш! И када ти кажу да нешто не можеш да урадиш, ти кажи себи да хоћеш и можеш. Када тислиш да нећеш издржати, када те највише страх, наљути се и кажи себи да можеш и мораш! Голубе мој, снага једног човека је у његовој вољи! Могу све да ти поломе и сломију и руке и ноге и срце, али вољу  никада  немој  да дозволиш  да ти  поломе!  Ти си јака, голубе мој! Све ће то брзо проћи... Видећеш...''А реч је магија. Она тражи да се запамти, протумачи, схвати и прихвати. Јер, може да буде и, најчешће, бива водиља. Јер је њена симболика јасна и плодоносна, јер је успела да од ауторке овог романа-исповести, иако тада детета, створи непоколебљиву, непокорну и сналажљиву особу. Онакву какву је желео да види њен деда: јаку, неспутану и слободну. Ону која је на прави начин протумачила дедине речи и симболику од њега, на поласку на операцију у Скопље, добијених дрвених и његовом руком урађених фигурица коњића и вука. Прве као симбола моћи, снаге, упорности, истрајне љубави, али и тријумфа. И вука који је код старих словенских народа представљао синоним интелигенције, храбрости и победе. Oну која је својевољно и свакодневно, четворосатним вежбањем, иако сва изнемогла и окупана у рекама сопственога зноја, јачала мишиће и ''разрађивала'' зглоб ноге и тако побеђивала себе и оно ''непобедиво''. Која је имала јасну визију, коју је описујући себе веома умешно осликала и читаоцу у овој књизи предочила. Ону чије је оживотворење потпомогао чика Мирко својим примером истрајности, ентузијазмом и родитељским саветима, који су дедином Голубу и у психолошком смислу ојачали крила. Ону која је имала среће да упозна тог Мирка, главног кривца за то што је бег од сурове свакодневице, изостанак дружења са вршњацима и одгонетке бројних дилема и недоумица остварила кроз дружење, најпре са дечијим а неочекивано брзо и, са књигама Иве Андрића, Ђуре Јакшића, Његоша, Десанке Максимовић и других. После чега је проналазила себе праву. Ону коју су оснажили стиховима песама ''Стазе'', ''Ко хоће да доживи чудо'' и други. Које је за себе и своју душу неретко рецитовала. И што је успевала да је у тренуцима носталгије у завичај носе акорди песме ''Сарајево, љубави моја!'' Кемала Монтена. Ону која је ''ишчупана'' из клиничке смрти и успела да снагом воље и ума победи неизбежне и у болничким и рехабилитационим лавиринтима одомаћене  тешкоће.
    ''Челична воља'' је, још једно, штиво које потврђује да је живот чудо које се неретко сурово поигра са човеком и у његовој свести и души остави неизбрисиви траг  горчине, који је, ево, морао да буде обелодањен да би исказао себе и служио као наук другима. Зато на њега треба гледати не само као на аутобиографско, већ и на веома едукативно штиво. Оно које предочава другима како да избегну животне замке, ослободе се предрасуда, пронађу себе и пут до срца других. И указује на потребу да волимо људе и прихватамо их онакве какви јесу.
   Знано је да нису ретка аутобиографска дела у којима се бол емотивно и тегобно дели са другима. Но, треба истаћи да је ово дело које карактерише  умешност сажимања речи у верну слику стварности, те је немогуће не сагласити се са рецензенткињом књиге, академиком Олгом Зорић, која између осталога каже: ''Ако она и не представља ремек дело књижевног стваралаштва, сасвим сигурно се може рећи да је ремек дело храброг и искреног дељења сопствене стварности појединца са другима. Ауторка је успела да на једноставан и питак начин представи своју животну борбу, суочавања са суровим окружењем у којем се борила на путу израстања у човека''.
    Остварен кроз веома болну сопствену исповест, овај роман има много драмског и драматичног у себи, јер упечатљиво осликава животну збиљу, што је имајући у виду већ изречене констатације сигурно и пресудило да буде проглашен за најбољи роман Издавачке куће Свен из Ниша за 2015. годину.





Нема коментара:

Постави коментар