субота, 24. септембар 2016.

Весна Радовић: Одломци из романа "Фирентински шал"

   "Ничега се нисам плашила, нисам ћутала, нисам лагала. Кичму сам усправно носила, као тупу кројачку иглу, као брушено шило. Уходе нисам бројала, на њих се нисам освртала. Никада нисам рачунала на места која су давно заузели мртви песници. Свако од њих имао је свој пут до врха. Као гласник, као весник, као преџнак вечности. У неверици нека наставе да ме множе са нулом. Само ће изгубити драгоцено време, а на добитку ће увек бити поезија. За певање је потребан неко ко се већ родио, кога су ранили, ко је преживео. Најгоре је погнутог носа орати по туђим њивама и разносити блато при неопраним ципелама. Зато се молим богоугодна и љубовна Блажена девице Маријо, једном једином Господу за спас и утеху душа наших, светло и таму, добро и зло, Бога и Ђавола! Богохулно је испоснику Светогорском порицати чудеса у праскозорје Великог поста. Стога је потребно да постоје мора. Азурно плава, дубока и недокучива. Са очима Богородице са дететом на рукама, као на старим руским иконама. Што више модрине, то више ведрине. Мање мржње, мање Севера у очима Југа, мање Југа у очима Севера. Што више љубави, која ако нас не убије, нека нас Васкрсне у одабрани дан! И ја имам свој Јерусалим, вечни град у који ћу се једнога дана вратити. До тада са собом носим крст, тамјан и мало соли. А, у рибарској мрежи, увек остављам једну заборављену рибицу за срећу. Нека се нађу да ме сачувају на путу од смрти и заборава у плавој колевци православља."



Дарко Марков: Селфи са Светим Апостолима

    Да је ,,културно јавна сцена´´ ,,наших људи´´овде у Бечу одавно постала жабокречина - која се из дана у дан све више мути, разлива и шири свој муљ, болна је чињеница против које сам покушао и покушавам да дигнем свој глас и коју ћу заступати до ,,задње капи крви ´´.
   Сведоци смо, а на жалост, и неми посматрачи ево већ дужи низ година, како разни беспослени мешетари и манипулатори формирају и стварају слику српске културе у Бечу ,,чувају´´ традицију, срп(б)ство, духовност, као беспоштедни прегаоци, ствараоци и мученици за свеопште добро нас и наших покољења. Лепо и дирљиво.
   Свако је од нас, захваљујући њиховим неуморним активностима, имао прилике да бар једном присуствује и ужива у њиховом духовном раду и стваралаштву, те да се, након тих сеанси глупости неукуса кича и циркуса, прекрсти и левом и десном.



петак, 23. септембар 2016.

Петар Милатовић: ТАМО ОНИ

ЛИТЕРАТУРО, ПРИМИ САУЧЕШЋЕ

Људи  моји, много смо трули и гњили
кад се књижевни Шојићи намножили!

Литературо, прими саучешће моје
кад неписмени писменима капу кроје!



четвртак, 22. септембар 2016.

Весна В. Радовић: Три песме

Опрости Вера!

Опрости Вера!
Како то ниси схватила?!
На салвети сам написао,
да те чекам у подне,
у кафеу "Сајгон",
на углу Владимирског проспекта.
Ја нисам више у годинама,
када могу дуго да стојим,
стигле су ме неке болести,
имена им не могу упамтити,
с тога се надам,
разумећеш,
што се повремено осећам,
као Лењинград пред падом,
док стојим на властитим сузама,
несигурно.



Слава Станојевић: Киша


Опет киша лије, к'о онога дана.
У сузу се слило небо натмурено.
Кроз сјећање мине, сва болом проткана,
твог поноса ћутња, и све што је њено.


Те очи, к'о небо, кад нема облака,
када сунце мило у душу завири.
Та ниска бисера, под уснама, лака,
с осм'јехом к'о лахор, прољећни, кад пири.


И прсти, к'о свила, твоја њежна рука,
као трачак зоре што милује село.
О, како ме боли, громових јаука

и муња ватрених наборано чело.



Слободан Ристовић: Лапот

Дете,
џелату мој
Љуби те мајка...
Ти мислиш да оно миш вуче
комадић змијског свлака
Да је оно с трна спала
њена пустолина
Није
оно су моје скореле ране
красте које си зубима
са мојих груди огулио
у оне гладне дане
када су наћве ко и груди
биле празне
Наговарала ме баба
да те оставим под откосом
да се угасиш



уторак, 20. септембар 2016.

Весна Ковачевић Соколовић: Мера човека

ОДГОВОР

Реч ми је тражила одговор
или  дистанцу
због могућности сведочења
о господарењу поделом у себи,
избегавајући нежељено
из убеђења предходника и наследника,
из кривице греха
везиване верношћу
живљења
Пушкиновим стиху,
сабирала сам неизмерне
туге и радости
вођена по мери



субота, 17. септембар 2016.

Милица Лилић: Воља срца као врховни налог

 
(Вјера Гаровић, Азбучник душе,
Књижевни клуб „Иво Андрић“, Београд, 2016)
  

   Поезија је оно уточиште којем прибегавају душевни, духовни и мислећи људи. Она употпуњује живот и отвара нове видике, даје прилику ономе ко јој се приклони да спозна да његов дух може бити радознао, плодан и продуктиван те да ће од свег оног обиља које човек читајући целог живота прикупља, изнитити нове ритмове и риме, нови смисао ничему претходноме налик. Сасвим по мери духа свога творца.
    Тај пут од пасионираног читаоца до поете, прешла је и Вјера Гаровић која је у трећем животном добу кликула младим својим непотрошеним бићем славећи лепоту живљења, радост постојања, љубав која подмлађује душу и способност да се речима изнедри нешто сасвим своје, а да опет то буде и дивна историја срца, валидна за све којима емоције померају видике.   
   Азбучник душе је књига проистекла из врло емотивног односа према животу, пуна лирског набоја, мисаоности, која сва кипти од експресивности. У њој је сједињена духовност са патриотизмом, питорескне слике дочаравају пределе песникињиног завичаја, све ври од боја, звукова, динамике. Песникињино страствено биће се отвара за свет око себе, а са посебном сензибилношћу прожиљава емотивне додире са вољеним бићем.



Бијељински Ромео и Јулија

Магдалена Живановић и Јован Дучић,
бијељински Ромео и Јулија
   Јован Дучић је један од најзначајнијих српских мислилаца и пјесника, аутор низа књига поезије и прозе, међу којима су и „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“, академик Српске краљевске академије, дипломата Краљевине Србије и Југославије у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Друштву народа, посланик (у рангу који је одговарао рангу амбасадора) у Будимпешти, Риму и Мадриду.
     Први југословенски дипломата са звањем амбасадора (у Букурешту), велики родољуб, али и освајач бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводник који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште, коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије, човјек који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.
    Једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, на почетку узбудљивог животног пута, освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.



Радмила В. Стојановић: Сузана

Душо наша најмилија,  радосна Ти, фамилија;
Бог ревношћу да нас бодри, искушењем да умудри,
а спасењу да нас води...


На велики празник роди, дивну Сузу да ободри;
Сербска црква Православна слави Нову Годиницу,
са  њом  и ми прославили, добили смо мезимицу,
ћерку Богу угодницу, најмилију нам сестрицу...


Благи Боже Теби слава, Сузана нам радост права,
украшава породицу Молећи Богородицу,
за сва добра, за дечицу...
За Синишу и за Саву, молитвено спушта главу;
Све нас љуби, подржава, са њом радост васкрсава...



четвртак, 15. септембар 2016.

Видак Стојовић: Ускоро капитално дело Петра Милатовића Острошког „СТРАНИ ИСТОРИЧАРИ СВЕДОЧЕ У КОРИСТ СРБА“

Петар Милатовић Острошки

     Петар Милатовић Острошки, познати српски књижевник и осведочени бранилац српских националних интереса, аутор 40 књига на српском и немачком језику у корист Срба, члан Удружења књижевника Србије (УКС), Удружења књижевника Црне Горе (УК ЦГ), аустријског удружења писаца ((IG Autorinnen Autoren, Literaturhaus, Wien) припремио је за штампу капитално документарно дело „СТРАНИ ИСТОРИЧАРИ СВЕДОЧЕ У КОРИСТ СРБА“.
     Реч је, понављам о капиталном документарном делу у којем Милатовић презентује научне радове: немачких, француских, енглеских, руских, аустријских, мађарских, италијанских, бугарских, грчких, америчких, шпанских, белгијских, шведских, швајцарских, румунских и осталих светских историјских ауторитета који у својим научним делима доказују српску аутохтоност у Далмацији, Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи, Босни и Херцеговини, Македонији, Србији и Црној Гори.
     Овај издавачки подухват, који обухвата неколико стотина светских историчара који у својим научним делима сведоче у српску корист, практично руши све политичке манипулације са српском етничком и историјском територијом коју су, почев од 1991. до 1999. године, зликовачки исцепкали великонемачки Четврти Рајх, Црна католичка интернационала у спрези са финансијским светским олигархијама, као и преко домаћих петоколонаша односно "националних штеточина и политичких дилетаната", како Петар Милатовић Острошки назива све њих који су чињењем и нечињењем допринели распарчавању српске етничке и историјске територије, дакле свих оних  које своје среће граде на српској несрећи...



понедељак, 12. септембар 2016.

Петар Милатовић: У Острогу најближе Богу


 
   После 33 године емиграције (емигрирах 29. новембра 1983. године после робије због тога што сам, како пише у пресуди од 12. марта 1981. године, „тврдио да је југословенско друштво труло, да југословенско друштво воде неспобни и настрани људи, да је Устав из 1974. године школски пример правне обмане народа...“, дођох 6. септембра 2016. године у свој завичај, у Острог, одакле потичу моји преци Милатовићи који имаху војводски статус 1359. године (1), а племићки 1650. године, (2) дакле после 33 године емиграције посетих светињу у којој сам крштен одмах после рођења 1949. године.
    Из Отаџбине сам отишао у емиграцију носећи, уместо пртљага, целу Отаџбину у срцу. Кажу да сам се вратио у свој завичај са моралним капиталом којим могу да купим цело небо које је свима изнад глава. Управо то потврди свештеник у Острогу Драган Крушић пред ћивотом Светог Василија Острошког питањем кад хтедох да целивам крст пред пред светим моштима: - Јесте ли ви Петар Милатовић из Беча?
   Очитавши молитву за здравље свих живих у мојој ужој и широј фамилији, отац Драган Крушић ме спроведе кроз све одаје светиње у Острогу.
    Било ми је мало непријатно што преко реда обилазим одаје Светиње, али отац Драган Крушић одагна ту нелагоду у мени рекавши народу да после "толико деценија емиграције долази у ову Светињу човек који је одувек био на бранику вере, нације и истине.



среда, 31. август 2016.

Стефан Ђорђевић: Песма Нини

Нина,
тражим те између
неба и земље,
у твојим очима је снага и нада.
Саткана си од смарагда,
Лициферовог камена пре пада.
Писањем о теби
заустављам дане,
дозвољавам срцу да оно пише,
твој осмех залечи
све моје ране.
Твој цвет у коси опојно мирише.
Ко не зна за љубав
ожиљке нема.
Без твог погледа
окружује ме тмина,
нека ми руке твоје
буду светионик,
а твоје име на уснама Нина.



недеља, 28. август 2016.

Милијана - Мика Голубовић: Рођена у улици сањара


ЦВЕТ  ЗА  СВА  ЈУТРА

Висили смо
са обе стране стварности,
негде на почетку трептаја
и трчали машти у сусрет.
Заклањали осмехом сунце
а у смирају дана
гасили ватру жеља,
откуцајем времена
које је висило на месечевој сенци.
Верујем Теби и мојој машти
јер си проникао из ње.
Заливаћу те капима страсти,
миловати росом разума,
да цветаш за сва нова јутра.



Мирко Стикић: Небеска прозивка

(Сенима српских војника на Крфу, острву Видо, Грчка, Први светски рат)

Под сводом хеленског неба
Уз шапат Јонског мора
Шаљем вам молитву из дубине срца
За смирај душа врх небеских гора


За отаџбину своје животе сте дали
На олтар Србији за славу роду
Највредније што сте тад имали
Положисте смело за понос и слободу


Измучених тела ал' дигнуте главе
Не дочекасте отаџбине зору
Досегосте вечност ратне славе
Док снивате у дубоком мору



петак, 26. август 2016.

Марко Сукњаја: Избјегличка колона

Живот пече
свако вече,

са погледом
како тече.


Вјетар пири,
сунце мили,
избјегличка колона
преко поља гмили.


Тихи врисак,
мајчин стисак
на њежној руци
оставља отисак.



Зоран Антонијевић: Свети ловац деспот Стефан Лазаревић

Затвори очи
Да би душом прогледао


Свећа је путоказ
Ка храму
А Космај је храм
Светог ловца


Крени слободно

Затвори очи
Када седнеш на пањ
Ослушни пуцкетање грана



Илија Вуковић: Снагом крвотока срце збори

ОПЕТ САМ
 
Опет сам жедан
У лудило стао
Гдје поноћ у ватри гори
Чујеш ли руке колико зову


Између чекања и чежње
Увијек се испруже небеса
Док вријеме упорно плови
Сањам те између два сунца


Волим те ноћас дуже од душе
У сликама нерођеним
Далеко од хљеба и заборава
Снагом крвотока срце збори



Рада Јањушић: Лет на облаку боју црне кафе


    И ево је опет. Дошла да бистри сјећања, овако ситна и досадна натапа албум успомена. И свака кап окреће још један лист.
    И опет летимо, киша и ја, кроз вријеме и дане, године и ноћи, заробљени у пјени облака боје црне кафе.



четвртак, 25. август 2016.

Лара Дорин: Кроз твоје птице

Лара Дорин

САМОЋА

И брава
И кључ
И врата
Па онда четири
циклична круга тишине.
Путеви ка средини и крај.
Ћутање , ветар и поља.
Гласови певају песму:
„Четири дуге октаве живота“


Док спавам
некуда одлазим...
A Месец прави хаос и пометњу.
Распоређује ме,
и премешта као воде.
Несагледивом будућношћу
бришем последице историје
записане у тренутку...